Слатка агресија: Разлог због којег желимо стиснути дивне бебе
"ОМГ је тако сладак да га само желим скуеееезе / пинцх / бите!"
Да ли сте се икада нашли тако превладани због љубазности бебе или мале животиње да сте ефективно претили неком облику насиља према њима? Ниси сам. Како се испоставило, постоји чак и научни термин за то: "слатка агресија" - и занимљив разлог за чудно понашање.
Нова студија, објављена у часопису Фронтиерс ин Бехавиорал Неуросциенце, открила је да слатка агресија, дефинисана као "нагон који неки људи добијају да гњече, гњече или гризу слатке ствари, мада без икакве жеље да нанесе штету", заправо помаже нам да превладамо емоције у лице ТОО МУЦХ ЦУТЕ, и гура нас у режим "бриге".
У оквиру истраживања, учесницима су приказане слике беба и беби животиња, док су носили ЕЕГ капе. Тим је желео да испита не само концепт "слатке агресије" коју су Иале психолози сковали још 2013. године, већ и оно што се дешава у мозгу и када га доживимо.
Учесници су одговарали на питања о томе шта су истраживачи назвали "разиграном агресијом" - да ли су икада рекли неки од сљедећих израза?
- " Тако је слатко да желим да га уштинем!"
- "тако је слатко да желим да је стиснем!"
- "тако је слатко да желим да га угризем!"
Након тога, они су назначили да ли су хтели да ураде следеће, или су заиста урадили нешто од следећег:
- Стиснула слатку животињу?
- Стиснула слатку бебу или дете?
- Стиснуо си слатку животињу?
- Стиснула слатку бебу или дете?
- Уједао слатку животињу?
- Уједао слатку бебу или дијете?
Како се испоставило, доста смо агресивни. Када су анализирали резултате, аутори су открили да је 74% учесника стиснуло слатку бебу, док је 60% њих стискало бебу или дијете. За 16 посто, слатка агресија их је нагнала да угризе животињу, док је 12 посто угризло - да, угризе - слатко дијете.
Према главном аутору Катхерине Ставропоулос са Универзитета у Калифорнији, Риверсиде, резултати су показали и да ли је или не неко искусио агресивни нагон, везано је за то колико су преплављени суочавањем са слаткоћом.
"За људе који имају тенденцију да искусе осећај да" нису у стању да схвате како је слатко нешто, "дешава се слатка агресија", рекла је она. "Чини се да наша студија наглашава идеју да је слатка агресија начин на који нас мозак" враћа назад "посредством наших осјећаја преплављености."
Али док гледамо фотографије буба у лабораторији је једна ствар, постоји прилично солидан разлог зашто су резултати важни у стварном свијету.
"Ако се осећате неспособним због тога колико је беба слатка - толико да једноставно не можете да се побринете за њу - та беба ће гладовати", рекла је гђа Ставропоулос. "Слатка агресија може послужити као механизам за каљење који нам омогућава да функционишемо и заправо водимо рачуна о нечему што бисмо прво могли схватити као силно слатке."
Али, осим објашњавања помало чудног феномена, шта би нам други резултати могли рећи? Гђа Ставропоулос сада намјерава проширити своје истраживање на друге групе, као што су мајке с постнаталном депресијом, особе с поремећајем из аутистичног спектра, те појединци са и без беба или кућних љубимаца.
"Мислим да ако имате дете и гледате слике слатких беба, можда ћете показати слатку агресију и јаче неуронске реакције", каже она. "Исто би могло да важи и за људе који имају кућне љубимце и гледају слике слатких штенаца или других малих животиња."