Зашто морамо чешће причати о мушкој плодности
И мушкарци имају биолошке сатове, испоставља се. Али зато што живимо у друштву опсједнутом мушком мужевношћу, то је табу тема.
Ово су налази шестогодишњег истраживачког пројекта социолога Универзитета Кембриџ, Либерти Валтхер Барнес.
Провела је више од 100 сати у сенци стручњака за неплодност и интервјуисала 24 пара који су имали потешкоће у заснивању. Закључила је да су третмани плодности били усмјерени према женама, док су мушкарци били склони одбијању њихове могуће улоге у њој.
Упркос свим мушкарцима које је интервјуисала са низим или нултим бројем спермија, више од половине њих се није сматрало неплоднима.
Подупирање идеје да је повећање неплодности женско питање је да у САД барем постоји само један стручњак за сваких пет репродуктивних ендокринолога.
"На крају крајева, то је жена која мора да затрудни и носи бебу, тако да је репродуктивна медицина историјски фокусирана првенствено на женска тела", рекао је Барнес у интервјуу за Атлантик.
То није била кривица за мушкарце, рекла је она, већ да нагласи друштвено укоријењен став који је потребно промијенити.
"Ако погледамо историју репродуктивне биомедицине и представљања неплодности у медијима, популарној култури и јавном дискурсу, то је као да мушка неплодност не постоји у нашем друштвеном свијету", рекла је она.
Феномен 'невидљивости мушке неплодности' огледао се у ставовима, животима и идентитетима мушкараца које сам интервјуисао.
„За мушкарце се претпоставља да је мушка неплодност ужасно емакулативна и да је то друштвено табу дискусија.
"Доктори се труде да заштите своје мушкости пацијентима меким језиком. Жене лагано корачају у вези са проблемима плодности свог мужа. И нешто о доступности третмана неплодности уверава мушкарце да проблем који се може поправити није проблем."
Интересантно је да мушкарци често нису чак имали ни третман нити су разматрани у процесу, када су били вољни учесници.
"Када је паровима дата могућност избора да се баве третманом усредоточеним на жене, као што је ИВФ, или третман усредоточен на мушкарце, као што је операција, они су једногласно изабрали мушки третман прво", рекао је Барнес у пуном интервјуу.
"Код жена и мушкараца је постојао снажан осећај да су третмани усредсређени на мушкарце" природније "решење за постизање трудноће и да је физичко учешће у третманима био мушки начин да мушкарци заштите своје жене."
У истраживању ових питања у својој наредној књизи Концепт мошкости: мушка неплодност, медицина и идентитет, Барнес тврди да се морају преиспитати два велика родна мита: да ће жене учинити све да постану трудне и да ће мушкарци учинити све да избјегну третман плодности.
У свијету више од трећине мушкараца старијих од 40 година има један или више проблема са репродуктивним здрављем.
Отприлике један од 20 мушкараца у свијету је неплодан, а отприлике један од 200 пати од ниског нивоа тестостерона.
Иако постоје разни могући разлози за то, у својој књизи "Мушки биолошки сат", уролог Харри Фисцх истиче да након 35. године, мушкарци имају веће стопе неплодности, могу допринијети вјероватноћи побачаја, те су вероватније да оца дете са Дауновим синдромом.
Као и жене, мушкарци морају бринути о својим тијелима, прије него касније, каже он.
Упућивање људи да имају и биолошки сат је важно за промену друштвених ставова, али Барнес такође верује да се срамотна игра зауставља када више не изједначавамо маскулинитет са плодношћу.
"Једна од великих загонетки мушке неплодности је зашто је она и даље обавијена тајном и стигмом у ери када су [еректилна дисфункција] и Виагра домаће ријечи", рекла је она. Било је важно, додала је она, да подижемо "свест да та питања постоје, да су то медицинска питања, и да и мушкарци раде са њима."